Strah od bliskosti u vezama često je razlog zašto neki ljudi odlaze iz odnosa baš onda kada on počne da postaje ozbiljan.
Postoje odnosi koji počinju intenzivno. Razgovori traju do kasno u noć. Poruke stižu bez prestanka. Planovi se prave spontano, a povezanost deluje prirodno i snažno. Čini se da se nešto važno konačno događa.
A onda, baš u trenutku kada odnos počinje da dobija oblik i dubinu, kada se postavljaju pitanja o budućnosti, kada se javlja potreba za sigurnošću i jasnoćom – druga osoba počinje da se udaljava.
Postaje manje dostupna. Ređe se javlja. Izbegava ozbiljne razgovore. Govori da joj „treba prostora“, da „nije spremna“, da „ne zna šta želi“. Ponekad čak ode bez jasnog objašnjenja.
I tada ostajemo sa pitanjem:
Zašto je neko ko je delovao tako zainteresovano otišao upravo onda kada je odnos postao ozbiljan?
Odgovor retko leži u tome da nismo bili dovoljno dobri, zanimljivi ili vredni ljubavi. Mnogo češće, odgovor se nalazi u psihologiji bliskosti.
Kada bliskost aktivira strah
Većina ljudi veruje da svi žele ljubav. Međutim, želeti ljubav i umeti da podnesemo njenu bliskost nisu uvek iste stvari.
Bliskost podrazumeva:
- ranjivost,
- odgovornost,
- doslednost,
- emocionalnu dostupnost,
- mogućnost da budemo povređeni.
Za neke ljude upravo su te stvari izvor najveće nelagode.
Dok je odnos neobavezan, postoji osećaj kontrole. Nema velikih očekivanja, nema prevelikog ulaganja, nema potrebe da se pokažu svi delovi sebe.
Ali kada odnos postane ozbiljan, aktiviraju se mnogo dublji strahovi.
Strah od odbacivanja.
Strah od gubitka slobode.
Strah da neće biti dovoljno dobri.
Strah da će biti povređeni.
I tada se događa nešto što sa strane izgleda nelogično: osoba odlazi upravo od onoga što želi.
Zašto se ovo dešava?
Način na koji doživljavamo bliskost često se formira mnogo pre nego što uđemo u partnerske odnose.
Ako je neko odrastao u okruženju u kojem su emocije bile nepredvidive, gde su potrebe bile ignorisane ili gde je bliskost bila povezana sa bolom, može razviti uverenje da je sigurnije osloniti se samo na sebe.
Takve osobe često deluju:
- samostalno,
- snažno,
- racionalno,
- nezavisno.
Međutim, ispod te spoljašnje stabilnosti može postojati dubok strah od prevelike bliskosti.
Zbog toga im početne faze odnosa često prijaju.
Tada još uvek postoji dovoljno distance.
Ali kada odnos postane ozbiljan, kada druga osoba počne da očekuje prisustvo, doslednost i jasnoću, javlja se unutrašnji alarm.
I umesto približavanja dolazi do povlačenja.
Nije uvek nedostatak ljubavi
Ovo je možda jedna od najtežih istina koje treba prihvatiti.
Ponekad ljudi odlaze ne zato što ništa ne osećaju, već zato što ne znaju kako da ostanu.
To, naravno, ne znači da treba opravdavati ponašanje koje nas povređuje.
Ali može pomoći da razumemo da nečija nesposobnost da izgradi zdrav odnos ne govori nužno o našoj vrednosti.
Mnogi ljudi ostaju zaglavljeni u pitanju:
„Da me je zaista voleo, zar ne bi ostao?“
Međutim, ljubav sama po sebi nije dovoljna.
Za zdrav odnos potrebni su:
- emocionalna zrelost,
- spremnost na bliskost,
- sposobnost komunikacije,
- doslednost.
Neko može imati osećanja prema nama, a istovremeno ne biti sposoban da izgradi odnos koji nam je potreban.
I upravo tu nastaje najveća unutrašnja borba.
Zašto ostajemo vezani za ljude koji odlaze?
Kada se neko povlači upravo onda kada postajemo bliži, često se aktivira još jača potreba da ga zadržimo.
Počinjemo da mislimo:
„Samo da mu pokažem da može da mi veruje.“
„Možda mu samo treba vreme.“
„Ne mogu sada da odustanem.“
I što se druga osoba više udaljava, mi se često više trudimo.
Posebno je to izraženo kod osoba koje imaju izražen strah od napuštanja ili anksiozniji obrazac vezivanja.
Za njih neizvesnost ne znači povlačenje.
Neizvesnost znači još veće ulaganje.
I tako nastaje bolna dinamika:
Jedna osoba juri bliskost.
Druga osoba beži od nje.
Zašto nas privlače emocionalno nedostupni ljudi?
Ovo pitanje si već obrađivala iz različitih uglova, ali ono zaslužuje mesto i u ovoj temi.
Ponekad nas privlače ljudi koji nam ne pružaju sigurnost zato što su nam takvi obrasci poznati.
Ako smo naučili da ljubav treba zaslužiti, dokazati ili izboriti, mirna i stabilna povezanost može delovati neobično.
Nedostupnost tada postaje izazov.
A izazov se pogrešno tumači kao intenzitet.
Ali intenzitet nije isto što i bliskost.
I upravo zato odnosi sa emocionalno nedostupnim ljudima često ostavljaju duboke tragove.
Ne zato što su nužno bili najlepši.
Već zato što su bili najnepredvidiviji.
„Treba mi prostor“
Nekada je ova rečenica iskrena.
Svi ljudi imaju potrebu za ličnim prostorom.
Međutim, problem nastaje kada se prostor koristi kao način izbegavanja odgovornosti i razgovora.
Razlika je u doslednosti.
Osoba koja želi odnos reći će:
„Treba mi malo vremena, ali želim da razgovaramo.“
Osoba koja beži od bliskosti često će nestati bez objašnjenja, vraćati se kada oseti usamljenost i ponovo se udaljavati kada se odnos produbi.
I tada se druga strana nalazi u začaranom krugu nade i razočaranja.
Može li se neko promeniti?
Ovo je pitanje koje se često pojavljuje kada govorimo o odnosima.
Odgovor nije jednostavan.
Ljudi mogu da se menjaju.
Ali promena zahteva:
- svest o sopstvenim obrascima,
- preuzimanje odgovornosti,
- spremnost na rad na sebi,
- vreme.
Ono što ne možemo jeste da promenimo nekoga svojom ljubavlju.
Ne možemo voleti nekoga dovoljno jako da prestane da se plaši bliskosti.
Ne možemo se truditi toliko da druga osoba postane spremna.
Promena je moguća samo kada osoba sama prepozna problem i odluči da se njime bavi.
Kada čekanje postane način života
Jedna od najtežih posledica ovakvih odnosa jeste to što se život postepeno pretvara u čekanje.
Čekamo:
- da druga osoba bude spremna,
- da se promeni,
- da konačno izabere nas,
- da se vrati verzija odnosa koja je postojala na početku.
Ali dok čekamo, često zaboravimo da postavimo jedno važno pitanje:
„Šta meni treba da bih bila dobro?“
Jer ljubav ne bi trebalo da izgleda kao beskrajno čekanje da neko odluči da ostane.
Kako izgleda emocionalna dostupnost?
Možda je važno da se zapitamo i šta zapravo tražimo.
Emocionalna dostupnost ne znači savršenstvo.
Ne znači da neko nikada neće imati strahove ili sumnje.
Ona znači:
- da osoba razgovara o problemima,
- da ostaje prisutna i kada postane teško,
- da ne koristi povlačenje kao jedini način suočavanja,
- da je spremna da gradi odnos.
Bliskost nije odsustvo straha.
Bliskost je odluka da ostanemo prisutni uprkos strahu.
Kada odlazak nije poziv da se trudimo više
Mnogi ljudi odlazak doživljavaju kao dokaz da treba još više da se bore za odnos.
Da budu strpljiviji.
Razumniji.
Manje zahtevni.
Ali nekada je odlazak informacija.
Informacija da druga osoba trenutno nije sposobna da nam pruži ono što nam je potrebno.
I to nije isto što i naša nedovoljnost.
Tuga za onim što je moglo da bude
Često ne tugujemo samo za osobom.
Tugujemo za budućnošću koju smo zamišljali.
Za potencijalom.
Za verzijom odnosa koja nikada nije stigla da se razvije.
I upravo zato ovakvi odnosi mogu biti toliko bolni.
Jer ne gubimo samo ono što smo imali.
Gubimo i ono čemu smo se nadali.
Šta možemo da naučimo iz ovakvih iskustava?
Možda najvažnija lekcija nije kako da sprečimo ljude da odu.
Već kako da prepoznamo šta nam je potrebno.
Da li želimo odnos u kojem stalno pokušavamo da zaslužimo sigurnost?
Ili odnos u kojem sigurnost postoji?
Da li tražimo intenzitet po svaku cenu?
Ili tražimo doslednost?
Ponekad nas najveća bol nauči da više ne ignorišemo sopstvene potrebe.
Zaključak
Neki ljudi odlaze čim odnos postane ozbiljan ne zato što im nije stalo, već zato što ih bliskost suočava sa strahovima za koje nemaju kapacitet da ih obrade.
Ali razumevanje razloga ne znači da treba da ostanemo u odnosima koji nas iscrpljuju.
Možemo imati empatiju prema nečijim ranama, a istovremeno priznati da nam je potrebna sigurnost.
Jer ljubav nije samo osećaj.
Ljubav je i sposobnost da ostanemo prisutni.
Da razgovaramo.
Da biramo jedno drugo čak i onda kada početna zaljubljenost prođe.
Ako se neko povuče čim odnos postane ozbiljan, možda to nije dokaz da niste bili vredni ljubavi.
Možda je to samo pokazatelj da je druga osoba stigla do granice svojih trenutnih mogućnosti.
A vaš zadatak nije da je spasavate.
Vaš zadatak je da se zapitate:
Da li želim da provedem život čekajući da neko postane spreman, ili želim odnos u kojem ne moram da dokazujem da sam vredna da budem izabrana?
Jer ljubav koja može da traje nije ona u kojoj se ne plašimo.
Već ona u kojoj, uprkos strahu, ostajemo dovoljno otvoreni da budemo viđeni, da budemo iskreni i da gradimo odnos u kojem se ne pitamo svakog dana da li će druga osoba ostati.
Ponekad je najveći čin ljubavi prema sebi upravo odluka da prestanemo da jurimo one koji uporno beže.
Ne zato što ih ne volimo.
Već zato što smo konačno shvatili da i mi zaslužujemo ljubav koja ne nestaje onda kada postane stvarna.
Pročitajte i ovaj tekst o emotivno nedostupnim muškarcima. Zašto nas privlače.
Važna napomena: Sadržaj na ovom sajtu je informativnog karaktera i nije zamena za profesionalni medicinski ili psihoterapeutski savet.