Piše: Budna sanjarka
Da li je normalno da ne mogu da pustim nekoga?
Ako se pitate zašto ne možete da pustite nekoga i stalno mislite na njega, čak i kada znate da taj odnos nije bio dobar za vas, odgovor se često krije u emocionalnoj vezanosti, stilovima vezivanja, nadi i nerazrešenim psihološkim obrascima.
Prošli su meseci. Možda i godine.
Znaš da taj odnos nije bio dobar za tebe. Znaš da si plakala, čekala, analizirala poruke i tražila objašnjenja koja nikada nisi dobila. Znaš da si se osećala usamljeno čak i kada je ta osoba bila pored tebe.
Ipak, ne možeš da je pustiš.
I dalje razmišljaš o njoj. Pitaš se šta bi bilo da ste pokušali još jednom. Vraćaš se na lepe trenutke i zaboravljaš one zbog kojih si se osećala nevoljeno. Ponekad pomisliš da je problem u tome što previše voliš. Nekada se pitaš da li ćeš ikada moći da nastaviš dalje.
Ako se prepoznaješ u ovome, nisi sama.
Jedno od najčešćih pitanja koje ljudi postavljaju jeste:
„Zašto ne mogu da pustim nekoga, iako znam da taj odnos nije dobar za mene?“
Odgovor nije jednostavan. Jer često nije reč samo o ljubavi.
Ponekad je reč o vezanosti.
Ponekad o starim ranama.
Ponekad o nadi.
A ponekad o delovima nas koji još uvek veruju da moraju da zasluže ljubav.
Kada ljubav postane potreba
Mnogi ljudi koji ne mogu da puste nekoga ne pate zato što je taj odnos bio savršen.
Naprotiv.
Često su to odnosi puni neizvesnosti, čekanja i emotivne distance.
U takvim situacijama možemo razviti snažnu emocionalnu zavisnost.
Kada se to dogodi, druga osoba prestaje da bude samo partner.
Ona postaje izvor potvrde, sigurnosti i osećaja sopstvene vrednosti.
Tada više ne razmišljamo:
„Da li je meni dobro u ovom odnosu?“
Već:
„Kako da ga zadržim?“
Ne nedostaje nam uvek osoba – nekada nam nedostaje nada
Jedna od najtežih istina jeste da često ne tugujemo za onim što je zaista postojalo.
Tugujemo za onim što smo verovali da bi moglo da bude.
Za budućnošću koju smo zamišljali.
Za verzijom osobe koju smo videli u retkim trenucima bliskosti.
Zato ljudi često kažu:
„Znam kakav je bio, ali znam i kakav je mogao da bude.“
Problem je u tome što odnose ne gradimo na potencijalu.
Gradimo ih na doslednom ponašanju.
Zašto se vraćamo onima koji nas ne žele?
Ako si se nekada vratila nekome ko te je povredio, možda si se pitala:
„Šta nije u redu sa mnom?“
Istina je da sa tobom možda nije ništa „pogrešno“.
Ali možda postoji obrazac koji nisi prepoznala.
Ponekad pokušavamo da kroz sadašnje odnose rešimo stare emocionalne rane.
Ako smo ljubav povezivali sa neizvesnošću, distancom ili borbom za pažnju, možemo nesvesno tražiti upravo ono što nam je poznato.
Čak i kada nas boli.
Trauma bonding: kada bol postane deo vezanosti
Postoje odnosi u kojima osoba nije stalno hladna.
Niti stalno prisutna.
Jednog dana je nežna.
Drugog nestaje.
Trećeg se vraća kao da se ništa nije dogodilo.
Ovakva dinamika može stvoriti snažnu emocionalnu zavisnost poznatu kao trauma bonding.
Povremeni trenuci pažnje stvaraju nadu.
A nada nas tera da ostanemo.
Počinjemo da verujemo da će se, ako budemo dovoljno strpljivi, stvari promeniti.
Zašto stalno misliš na nekoga?
Mnogi ljudi sebe osuđuju zbog toga.
Govore sebi:
„Moram da prestanem da mislim na njega.“
Ali što više pokušavaju da potisnu misli, one postaju još intenzivnije.
Važno je razumeti da misli ne znače nužno da treba da se vratimo toj osobi.
One često predstavljaju:
- nerazrešene emocije,
- neispunjene potrebe,
- potrebu za odgovorima,
- tugu zbog izgubljene budućnosti.
( Zašto stalno misliš na nekog godinama, iako te ta osoba ne želi?)
Anksiozni stil vezivanja i strah od napuštanja
Jedan od razloga zbog kojih ne možemo da pustimo nekoga jeste anksiozni stil vezivanja.
Osobe sa ovim obrascem često imaju snažnu potrebu za bliskošću i potvrdom.
Iza toga se često krije dubok strah:
„Šta ako nisam dovoljno važna?“
„Šta ako me ostavi?“
„Šta ako više nikada ne pronađem ljubav?“
Kada se partner udalji, aktivira se intenzivna potreba da ga vratimo.
Ne zato što je odnos nužno bio zdrav.
Već zato što se aktivira naš strah od napuštanja.
Zašto nas privlače emotivno nedostupni ljudi?
Ponekad ne možemo da pustimo nekoga upravo zato što nas privlače ljudi koji nam ne mogu pružiti ono što nam je potrebno (Zašto nas privlače emotivno nedostupni ljudi?)
U takvim odnosima često postoji dinamika:
- približavanje,
- povlačenje,
- nada,
- razočaranje,
- ponovno povezivanje.
I svaki put kada osoba pokaže pažnju, naš mozak to doživljava kao nagradu.
To nas dodatno vezuje.
Kada čekanje postane način života
Postoji trenutak kada više ne živimo odnos.
Već čekamo.
Čekamo poruku.
Čekamo objašnjenje.
Čekamo promenu.
Čekamo da nas izabere.
I dok čekamo, život prolazi.
Zašto je tako teško otići?
Zato što odlazak ne znači samo gubitak osobe.
Ponekad znači gubitak nade.
Gubitak identiteta koji smo izgradili oko tog odnosa.
Gubitak ideje da ćemo jednog dana konačno dobiti ljubav za koju smo se toliko trudili.
I zato nije dovoljno reći sebi:
„Samo idi.“
Potrebno je razumeti šta nas zapravo zadržava.
Ne možete promeniti nekoga snagom svoje ljubavi
Jedno od najbolnijih saznanja jeste da ne možemo naterati drugu osobu da bude spremna.
Ne možemo voleti nekoga toliko da poželi da se promeni.
Ne možemo biti dovoljno strpljivi da izlečimo tuđe strahove.
Promena je moguća samo onda kada osoba sama prepozna svoje obrasce i poželi da radi na njima.
Kako izgleda ljubav u kojoj ne moraš da se boriš?
Mnogi ljudi koji su navikli na emotivnu neizvesnost stabilnu ljubav doživljavaju kao dosadnu.
Jer nema drame.
Nema jurnjave.
Nema stalnog dokazivanja.
Ali zdrava ljubav ne izgleda kao borba.
Ona podrazumeva:
- doslednost,
- poštovanje,
- prisutnost,
- sigurnost,
- otvorenu komunikaciju.
U zdravom odnosu ne pitaš se svakog dana:
„Da li mu je stalo?“
Znaš da jeste.
Kada je vreme da zastaneš?
Možda onda kada primetiš da si izgubila sebe.
Kada više ne znaš šta želiš jer si toliko dugo pokušavala da zadovoljiš potrebe druge osobe.
Kada shvatiš da si uložila više energije u čekanje nego u sopstveni život.
Možda onda kada primetiš da pristaješ na mrvice ljubavi.
Granice nisu sebičnost
Ljudi koji teško puštaju druge često imaju problem sa postavljanjem granica.
Plaše se da će izgubiti odnos ako kažu:
„Ovo mi ne prija.“
„Ovo mi nije dovoljno.“
„Ovo nije način na koji želim da budem voljena.“
Ali granice nisu kazna.
One su oblik samopoštovanja.
Kako početi da puštaš?
Puštanje nije događaj.
To je proces.
Ponekad izgleda ovako:
- prihvataš da odgovor možda nikada neće doći,
- prestaješ da idealizuješ osobu,
- vraćaš fokus na sebe,
- dozvoljavaš sebi da tuguješ,
- tražiš podršku,
- gradiš život koji nije zasnovan na čekanju.
Biće dana kada ćeš napraviti korak unazad.
To ne znači da nisi napredovala.
Zaceljivanje retko ide pravolinijski.
Kada razum i emocije žele različite stvari
Možda racionalno znaš da taj odnos nije bio dobar.
Ali emocije ne funkcionišu po pravilima logike.
Telo pamti poznate obrasce.
Nervni sistem traži ono na šta je navikao.
Zato promena zahteva vreme.
Potrebno je naučiti da mir nije isto što i dosada.
Da stabilnost nije isto što i nedostatak strasti.
Da ljubav ne mora da boli da bi bila stvarna.
Najvažnije pitanje koje možeš sebi postaviti
Možda pitanje nije:
„Kako da prestanem da mislim na njega?“
Možda je pitanje:
„Šta me je naučilo da ljubav mora da se zaslužuje?“
Jer odgovor na to pitanje često menja sve.
Zaključak
Ako ne možeš da pustiš nekoga, to ne znači da si slaba.
Ne znači ni da si osuđena da zauvek ostaneš zaglavljena u prošlosti.
Ponekad to znači da postoji deo tebe koji još uvek traži sigurnost, potvrdu i ljubav koju nije dobio onda kada mu je bila najpotrebnija.
Ali ljubav ne bi trebalo da bude neprestano dokazivanje sopstvene vrednosti.
Ne bi trebalo da živimo od povremenih trenutaka pažnje, nadajući se da će jednog dana postati dovoljno.
Možda najvažnije pitanje nije:
„Kako da ga vratim?“
Već:
„Šta mi je potrebno da bih prestala da napuštam sebe zarad ljubavi koja ne ume da ostane?“
Jer ponekad najveći čin ljubavi nije ostati po svaku cenu.
Ponekad je to odluka da prestanemo da jurimo nedostupnost i počnemo da biramo odnose u kojima ne moramo da zaslužujemo ono što bi trebalo da bude uzajamno – prisutnost, poštovanje, sigurnost i ljubav.
I možda upravo tada, kada prestanemo da jurimo one koji nas ne biraju, počinjemo da biramo sebe.
Važna napomena: Sadržaj na ovom sajtu je informativnog karaktera i nije zamena za profesionalni medicinski ili psihoterapeutski savet.