Zašto nas jako privlače?
„Znam da nije dobro za mene. Znam da mi ne pruža ono što mi je potrebno. Znam da stalno čekam, analiziram, nadam se… Ali ipak ne mogu da odem.“
Mnogi ljudi koji se nađu u odnosu sa emotivno nedostupnom osobom često tek kasnije počnu da prepoznaju obrasce koji su bili prisutni od samog početka (Veza sa emotivno nedostupnim muškarcem)
Zašto mi je toliko stalo do nekoga ko mi ne može uzvratiti ljubav na način koji mi je potreban? (Kako prepoznati emotivno nedostupnog partnera)
Sa strane, odgovor često deluje jednostavno. „Samo idi.“ „Zaslužuješ više.“ „Naći ćeš nekoga ko će te voleti kako treba.“
Ali svako ko je bio u ovakvom odnosu zna da stvari retko funkcionišu tako jednostavno.
Privlačnost prema emotivno nedostupnim ljudima ne govori o slabosti karaktera, nedostatku inteligencije ili tome da „volimo da patimo“. Često govori o našim ranijim iskustvima, naučenim obrascima vezivanja i dubokoj ljudskoj potrebi da budemo viđeni, prihvaćeni i izabrani.
Ko su emotivno nedostupni ljudi?
Emotivno nedostupna osoba nije nužno neko ko ne oseća ljubav.
To je osoba koja iz različitih razloga ima poteškoće da:
- izrazi emocije,
- bude dosledna u odnosu,
- gradi bliskost,
- preuzme odgovornost za partnerstvo,
- ostane prisutna kada odnos postane ozbiljan.
Ponekad će biti veoma pažljiva i brižna, a zatim se iznenada povući.
Nekada će slati pomešane poruke:
„Stalo mi je do tebe, ali nisam spreman za vezu.“
„Ne želim da te izgubim, ali ne mogu da ti dam ono što želiš.“
Takva nepredvidivost često stvara snažnu emocionalnu vezanost.
Zašto nas to toliko privlači?
1. Mešamo intenzitet sa ljubavlju
Ovakvi obrasci često imaju veze sa stilovima vezivanja (Stilovi vezivanja u ljubavi (attachment styles)), posebno anksioznim (Anksiozni stil vezivanja: zašto stalno strahujete da ćete biti ostavljeni?) i izbegavajućim obrascem (Izbegavajući stil vezivanja: kako prepoznati svoje obrasce i graditi bliže veze?).
Mnogi od nas nisu učili kako izgleda stabilna i sigurna ljubav.
Zbog toga možemo pomisliti:
„Ako stalno mislim na njega, to mora biti ljubav.“
„Ako me odnos toliko boli, znači da mi je zaista stalo.“
Ali intenzitet nije isto što i bliskost.
Neprestano iščekivanje poruke, analiziranje tuđeg ponašanja i strah da ćemo izgubiti nekoga mogu stvoriti snažne emocije, ali ne nužno i zdrav odnos.
2. Pokušavamo da ispravimo staru priču
Ovo može biti povezano sa traumatskom vezanošću (Trauma bonding: Zašto ostajemo vezani za ljude koji nas povređuju?) i ponavljanjem obrazaca iz odnosa u kojima nismo bili emocionalno sigurni (Zašto se vraćamo onima koji nas ne žele – psihologija toksičnih odnosa i emocionalne vezanosti).
Psihologija vezivanja govori o tome da iskustva iz ranih odnosa mogu oblikovati način na koji doživljavamo ljubav.
Ako smo odrastali uz emocionalnu nedoslednost, možemo nesvesno razviti uverenje da se ljubav zaslužuje trudom.
Tada se javlja unutrašnji monolog:
„Ako budem dovoljno strpljiva, promeniće se.“
„Ako pokažem koliko vredim, izabraće mene.“
„Ovog puta će se završiti drugačije.“
U stvarnosti, često pokušavamo da rešimo staru emocionalnu ranu kroz novi odnos.
3. Nada postaje snažnija od stvarnosti
Povremena bliskost i povlačenje stvaraju ciklus nade (Zašto čekamo i nadamo se nekome ko nas ne želi – psihologija emotivne vezanosti objašnjava zašto ostajemo u odnosima koji već nemaju budućnost.), dok nas povremeni trenuci dostupnosti drže u uverenju da se osoba može promeniti (Zašto neki ljudi odlaze čim odnos postane ozbiljan? Psihologija straha od bliskosti).
Emotivno nedostupni ljudi retko su nedostupni stalno.
Povremeni trenuci bliskosti stvaraju nadu.
Jedan razgovor.
Jedan zagrljaj.
Jedna poruka koja kaže:
„Niko me ne razume kao ti.“
I tada pomislimo:
„Eto ga. Znam da duboko u sebi može da voli.“
Problem je što se često vezujemo za potencijal osobe, a ne za ono što ona dosledno pokazuje.
4. Strah od gubitka postaje jači od sopstvenih potreba
Vremenom, fokus se pomera.
Više ne razmišljamo:
„Da li se ja osećam sigurno u ovom odnosu?“
Počinjemo da se pitamo:
„Kako da ga ne izgubim?“
„Šta još treba da uradim?“
„Možda previše tražim.“
Na taj način, naše potrebe postaju sve manje važne.
Kako se osećamo u ovakvim odnosima?
Ovakvi odnosi često uključuju toplo-hladno ponašanje (Zašto se muškarac ponaša toplo-hladno? Psihologija pomešanih signala i emotivne distance), iznenadna povlačenja (Zašto se udaljio i nestao bez objašnjenja?) i neizvesnost kada se druga osoba ne javlja (Zašto mi se ne javlja?).
Često postoji osećaj zbunjenosti.
Jednog dana osećamo bliskost.
Drugog dana udaljenost.
Pojavljuju se misli:
„Možda sam preosetljiva.“
„Možda očekujem previše.“
„Možda će biti bolje kada prođe težak period.“
Ali istovremeno osećamo:
- anksioznost,
- emocionalni umor,
- potrebu za stalnim dokazivanjem,
- strah da ćemo biti napušteni.
Ljubav počinje da liči na borbu.
Može li se emotivno nedostupna osoba promeniti?
Promena je moguća.
Ali samo ako osoba:
- prepoznaje problem,
- preuzima odgovornost za svoje obrasce,
- aktivno radi na sebi,
- želi da gradi odnos.
Ne možemo promeniti nekoga snagom svoje ljubavi.
Koliko god voleli drugu osobu, ne možemo želeti promenu više nego što je ona sama želi.
Važno pitanje koje sebi možemo postaviti
Umesto pitanja:
„Kako da ga nateram da me voli?“
možda možemo pitati:
„Zašto ostajem u odnosu u kojem moram da se borim za osnovnu emocionalnu dostupnost?“
Ovo pitanje nije poziv na samookrivljavanje.
To je poziv na razumevanje sebe.
Kako izgleda zdravija ljubav?
Zdrava ljubav nije savršena.
Ona uključuje nesporazume, različitosti i izazove.
Ali ne uključuje stalnu neizvesnost oko toga da li smo voljeni.
U zdravom odnosu ne moramo neprestano da nagađamo.
Ne pitamo se svakog dana:
„Da li mu je stalo?“
Već imamo dovoljno iskustava koja nam pokazuju da jesmo važni.
Kada je vreme da zastanemo?
Kada primetimo da ostajemo u odnosu sa “mrvicama pažnje” (Zašto pristaješ na mrvice ljubavi?) i da gubimo sopstvene granice (Ne poštuje te? Vreme je da preispitaš granice koje si predugo pomerala), odnos počinje da nas iscrpljuje (Zašto ostaješ u odnosu koji te uništava?).
Možda onda kada shvatimo da smo više energije uložili u čekanje nego u život.
Kada primetimo da smo izgubili sebe pokušavajući da zadržimo nekoga drugog.
Kada ljubav postane mesto na kojem se stalno dokazujemo, umesto mesto na kojem možemo da budemo ono što jesmo.
Zaključak
Ključno pitanje postaje odnos prema sopstvenim granicama (Granice u vezama i odnosima: Zašto su ključ samopoštovanja, ljubavi i zdravog odnosa) i sposobnost da prepoznamo šta je za nas emocionalno zdravo.
Privlačnost prema emotivno nedostupnim ljudima nije znak da sa nama nešto nije u redu.
Često je to priča o starim ranama, naučenim obrascima i dubokoj potrebi da budemo izabrani.
Ali ljubav ne bi trebalo da bude neprestano dokazivanje sopstvene vrednosti.
Ne bi trebalo da živimo od povremenih trenutaka pažnje, nadajući se da će jednog dana postati dovoljno.
Možda najvažnije pitanje nije:
„Kako da ga promenim?“
Već:
„Šta mi je potrebno da bih prestala da napuštam sebe zarad ljubavi koja ne ume da ostane?“
Jer ponekad najveći čin ljubavi nije ostati po svaku cenu.
Ponekad je to odluka da prestanemo da jurimo nedostupnost i počnemo da biramo odnose u kojima ne moramo da zaslužujemo ono što bi trebalo da bude uzajamno – prisutnost, poštovanje, sigurnost i ljubav.
Važna napomena: Sadržaj na ovom sajtu je informativnog karaktera i nije zamena za profesionalni medicinski ili psihoterapeutski savet.