Emocionalna zavisnost je kada ti jedna osoba postane sve – mir, sigurnost, oslonac. I onda više nisi u odnosu zato što želiš, nego zato što se bojiš da ostaneš sama. U tom trenutku , odnos više nije prostor ljubavi nego prostor straha.
-strah da ćeš biti ostavljena, strah da nećeš biti dovoljna, strah da će nestati ono jedino što te „drži“
I polako, bez da to primetiš, počinješ da se prilagođavaš više nego što osećaš. Da ćutiš više nego što govoris, da trpiš više nego što želiš.
Kada se izgubiš u drugome
Tu počinje pravi problem. Ne gubiš osobu, gubiš sebe i počneš da – prilagođavaš svoje ponašanje da ne bi izazvala distancu , meriš svaku reč, čekaš reakciju da bi znala kako da se osećaš, živiš više u tudjem raspoloženju nego u svom životu. I polako granice izmedju tebe i druge osobe počinju da nestaju. Vise ne znaš šta želiš, više ne znaš šta osećaš bez te osobe, više ne znaš kako izgleda kad nisi u strahu. I to je trenutak kad odnos počinje da upravlja tobom.
Emocionalna zavisnost nije ljubav. To je postepeno nestajanje sebe u pokusaju da ne izgubis drugu osobu. A ono sto ostaje kada se iz toga izadje nije praznina nego prostor da se ponovo vratiš sebi.
Rešenje nije u drugoj osobi nego u tome da ponovo izgradiš sebe. Kada se vratiš sebi, više ti niko nije sve nego postaje deo života koji biraš ne nešto bez čega ne možeš. Tada možeš da budeš sam i miran i da u odnos ulaziš iz izbora a ne iz straha.