Zašto se osećamo krivima kada partner ne preuzima odgovornost za svoje ponašanje? Saznaj kako izgleda prebacivanje krivice i kako postaviti granice.
Postoje odnosi u kojima se posle konflikta više ne pitaš šta se zapravo dogodilo, već počinješ da se pitaš šta si ti uradila pogrešno.
„Možda sam preterala.“
„Možda sam ga isprovocirala.“
„Možda sam trebalo drugačije da reagujem.“
„Možda se ne bi tako ponašao da sam ja postupila drugačije.“
Ako često završavaš razgovor sa ovakvim mislima, moguće je da je granica između preuzimanja sopstvene odgovornosti i preuzimanja odgovornosti za tuđe ponašanje počela da se briše.
U zdravom odnosu svako treba da bude sposoban da pogleda svoje postupke i kaže: „Ovo sam uradio dobro, a ovde sam pogrešio.“ Problem nastaje kada jedna osoba svoje ponašanje stalno objašnjava postupcima druge osobe.
Tada umesto pitanja:
„Zašto se on tako poneo?“
počinješ da postavljaš pitanje:
„Šta sam ja uradila da ga nateram da se tako ponaša?“
A to nisu ista pitanja.
Šta znači kada muškarac prebacuje krivicu na tebe?
Prebacivanje krivice podrazumeva obrazac u kojem osoba teško priznaje svoj deo odgovornosti, pa sopstveno ponašanje objašnjava postupcima druge osobe.
Umesto:
„Bio sam grub.“
možeš čuti:
„Bio sam takav zato što si me ti iznervirala.“
Umesto:
„Pogrešio sam.“
dolazi:
„Ne bih pogrešio da ti nisi uradila to i to.“
Na prvi pogled može izgledati kao objašnjenje. I zaista, tuđe ponašanje može uticati na naše emocije. Ali postoji važna razlika između objašnjavanja nečije emocije i prebacivanja odgovornosti za sopstveno ponašanje.
Neko može biti povređen zbog onoga što si rekla.
Može biti razočaran tvojom odlukom.
Može biti frustriran zato što nisi pristala na nešto što je želeo.
Ali i dalje je odgovoran za način na koji će se ponašati prema tebi.
To je jedna od najvažnijih razlika u svakom odnosu.
Njegova emocija može biti stvarna, ali njegova reakcija je njegov izbor
Nije problem u tome što muškarac oseća ljutnju, razočaranje ili frustraciju. Sva ta osećanja su ljudska.
Problem nastaje kada se od druge osobe očekuje da zbog tih osećanja odustane od svojih granica.
Na primer, muškarac može biti razočaran jer je čuo „ne“. To je njegovo osećanje i ono može biti potpuno stvarno.
Ali „ne“ nije napad.
Granica nije provokacija.
Odbijanje nije poniženje.
I tuđe razočaranje ne pretvara tvoju odluku u nešto pogrešno.
Zrela reakcija bi bila da osoba prihvati da drugačije želi ili oseća, razgovara o tome i odluči šta dalje želi od tog odnosa.
Nezrela reakcija može izgledati potpuno drugačije: ljutnja, povlačenje, optuživanje, kažnjavanje ćutanjem ili pokušaj da druga osoba počne da se oseća krivom.
Zato je važno ne pitati samo:
„Zašto se on naljutio?“
Već i:
„Kako je odlučio da se ponaša zato što se naljutio?“
Upravo tu često počinje razumevanje problema.
„Ja sam ga isprovocirala“ – najopasnija misao kada stalno preuzimaš tuđu odgovornost
Jedna od najčešćih misli kod osobe koja je sklona prekomernom preispitivanju jeste:
„Da nisam uradila to, on se ne bi tako ponašao.“
Možda je tačno da je neki tvoj postupak pokrenuo njegovu emociju. Ali to još uvek ne znači da si odgovorna za njegovu reakciju.
Postoji razlika između:
„Moj postupak je uticao na njegovo raspoloženje.“
i:
„Ja sam odgovorna za njegovo ponašanje.“
Prvo je normalna međuljudska dinamika.
Drugo može postati obrazac prebacivanja krivice.
Zato je korisno vratiti se činjenicama.
Šta sam ja zaista rekla?
Šta sam ja zaista uradila?
Da li sam nekoga vređala, ponižavala ili namerno povredila?
Ili sam samo rekla „ne“, postavila granicu, promenila mišljenje ili odbila nešto što mi nije prijalo?
Ova pitanja pomažu da razlikuješ stvarnu odgovornost od nametnutog osećaja krivice.
Kako prepoznati da muškarac prebacuje odgovornost na tebe?
Nije svaka svađa prebacivanje krivice. U svakom odnosu postoje situacije u kojima ćemo zaista pogrešiti i potrebno je da umemo da kažemo: „Pogrešila sam.“
Problem nastaje kada se odgovornost stalno kreće u jednom smeru.
Ako muškarac nikada ne govori o svom delu problema, već se svaki razgovor završava analizom tvojih postupaka, vremenom možeš početi da veruješ da si ti uzrok gotovo svega što u odnosu ne funkcioniše.
Neki znakovi mogu biti veoma jasni.
1. Njegovo ponašanje uvek ima „ali“
„Jesam, bio sam grub, ali ti si me iznervirala.“
„Jesam, povukao sam se, ali ti si previše insistirala.“
„Jesam, naljutio sam se, ali ti si to izazvala.“
Problem nije u tome što objašnjava šta je prethodilo njegovoj reakciji. Problem je kada objašnjenje postane opravdanje kojim se njegova odgovornost potpuno uklanja.
Zrela osoba može reći:
„Tvoj postupak me je povredio, ali način na koji sam reagovao nije bio dobar.“
To je preuzimanje odgovornosti.
2. Tvoja granica se predstavlja kao problem
Ako kažeš da nešto ne želiš, a druga osoba to doživi kao uvredu, to ne znači automatski da si uradila nešto pogrešno.
Granice su sastavni deo svakog zdravog odnosa.
Možeš reći „ne“ bez dodatnog objašnjenja.
Možeš promeniti mišljenje.
Možeš tražiti više vremena.
Možeš reći da ti nešto nije prijatno.
Druga osoba ima pravo da zbog toga bude razočarana, ali nema pravo da tvoju granicu pretvori u dokaz da si ti „krivac“ za njeno ponašanje.
3. Posle svakog konflikta ti se izvinjavaš
Ovo je posebno važno.
Ako posle razgovora redovno dolaziš do zaključka da si ti kriva, čak i kada je druga osoba očigledno imala svoj deo odgovornosti, vredi zastati.
Zapitaj se:
Da li se izvinjavam zato što sam zaista pogrešila ili zato što želim da se konflikt završi?
To nisu iste stvari.
Nekada se izvinimo samo zato što više ne možemo da podnesemo napetost.
Ali takvo izvinjenje ne rešava problem. Samo ga privremeno utišava.
4. Počinješ da hodaš „po jajima“
Kada se prebacivanje krivice ponavlja, žena može početi da kontroliše svaki svoj postupak.
Pazi šta govori.
Pazi kada šalje poruku.
Pazi kako postavlja pitanje.
Pazi da ne kaže nešto što bi moglo da izazove njegovu ljutnju.
Pazi da ne odbije nešto što on želi.
I tako se odnos polako pretvara u pokušaj da sprečiš njegovu reakciju.
A to nije isto što i zdrava komunikacija.
Ne treba da živiš u stalnom strahu da će jedna tvoja rečenica proizvesti njegovu lošu reakciju.
Zašto nas tuđa krivica toliko lako „uhvati“?
Zato što ljudi koji imaju potrebu da razumeju drugu osobu često prvo traže grešku u sebi.
Ako ti je stalo do odnosa, prirodno je da želiš da razumeš šta se dogodilo.
Zato ćeš možda razmišljati o njegovoj strani:
„Možda mu je bilo teško.“
„Možda se osetio odbijeno.“
„Možda je bio razočaran.“
Sve to može biti tačno.
Ali razumevanje njegovih osećanja ne znači da moraš da opravdaš njegovo ponašanje.
Možeš razumeti zašto je neko ljut, a istovremeno zaključiti da način na koji je pokazao ljutnju nije bio prihvatljiv.
To je emocionalna zrelost.
U tvom slučaju najvažnije pitanje nije „Zašto se on naljutio?“
Kada postoji jaka privlačnost između dvoje ljudi, odbijanje ili neslaganje može biti emocionalno intenzivno.
Zato je razumljivo što se pitaš šta se njemu dogodilo i zašto je njegova reakcija bila toliko jaka.
Ali postoji jedno korisnije pitanje:
„Da li sam imala pravo da postavim granicu koju sam postavila?“
Ako je odgovor da, onda se priča menja.
Možeš priznati da je on možda bio frustriran.
Možeš razumeti da mu je situacija bila neprijatna.
Možeš čak priznati da je i tebi možda bilo teško da komuniciraš u tom trenutku.
Ali to ne znači da treba da preuzmeš odgovornost za njegovu odluku da se naljuti, udalji, prekine razgovor ili odbije dalju komunikaciju.
Njegova osećanja mogu biti objašnjenje.
Nisu automatski opravdanje.
Kako izgleda zdravo preuzimanje odgovornosti?
Zdrava osoba ne mora biti savršena.
Ona može pogrešiti.
Može se naljutiti.
Može reagovati impulsivno.
Može reći nešto što kasnije zažali.
Razlika je u tome što može da se vrati i kaže:
„Nisam dobro reagovao.“
„Bio sam frustriran.“
„Preterao sam.“
„Razumem zašto ti je to zasmetalo.“
„Tvoja granica je tvoja odluka.“
Takva rečenica ne znači da druga osoba nema nikakav deo odgovornosti.
Može se istovremeno reći:
„Tvoje ponašanje mi je zasmetalo, ali ni ja nisam dobro reagovao.“
To je odgovornost.
Suprotno tome, kada jedna osoba kaže:
„Ti si kriva za moju reakciju“,
razgovor prestaje da bude potraga za rešenjem i postaje potraga za krivcem.
A odnos u kojem stalno mora da postoji jedan krivac teško može da postane sigurno mesto za obe
osobe.
Zašto se neki muškarci ne izvinjavaju, već preseku kontakt?
Jedno od najbolnijih pitanja posle konflikta često nije samo: „Zašto je to uradio?“, već:
„Zašto se nije izvinio i pokušao da razgovara sa mnom?“
Posebno kada znaš da je između vas postojala bliskost, privlačnost ili odnos koji je trajao neko vreme.
Umesto razgovora, dobiješ tišinu.
Umesto objašnjenja, dobiješ distancu.
Umesto izvinjenja, dobiješ prekid kontakta.
Zašto se to događa?
Ne postoji jedan odgovor, ali kod nekih ljudi prekid komunikacije predstavlja način da izbegnu neprijatan razgovor i suočavanje sa sopstvenim delom odgovornosti.
Izvinjenje zahteva suočavanje sa sobom
Reći „pogrešio sam“ nije uvek lako.
Za to je potrebno priznati da si nekoga povredio, da nisi dobro reagovao ili da si možda preterao.
Neki ljudi to mogu da urade.
Drugi teško podnose osećaj krivice, stida ili poraza koji se javlja kada moraju da pogledaju sopstveno ponašanje.
Tada je mnogo jednostavnije reći:
„Nema svrhe da nastavljamo ovaj razgovor.“
i otići.
Prekid kontakta u tom slučaju ne mora značiti da osoba ništa ne oseća. Može značiti upravo suprotno: da ne želi ili ne ume da se suoči sa onim što oseća.
Ali važno je ne nagađati šta se tačno događa u nečijoj glavi. Ono što možemo da vidimo jeste ponašanje.
A ponašanje je jasno:
umesto razgovora izabran je prekid.
Prekid kontakta može biti način izbegavanja konflikta
Postoje ljudi koji probleme rešavaju razgovorom.
Postoje i oni koji, kada odnos postane emocionalno težak, biraju povlačenje.
Njima je lakše da preseku nego da sednu i kažu:
„Ovo me je povredilo.“
„Ovo sam ja pogrešio.“
„Ovo očekujem od tebe.“
„Oko ovoga se ne slažemo.“
Takva osoba možda veruje da je prekid najjednostavnije rešenje.
Ali jednostavnije ne znači nužno i zrelije.
Jer prekid komunikacije može rešiti neprijatnost, ali ne mora rešiti ono što je dovelo do konflikta.
Zašto se ne izvinjavaju čak i kada znaju da su pogrešili?
Razlozi mogu biti različiti.
Neko je ponosan.
Neko se plaši odbijanja.
Neko ne ume da razgovara o emocijama.
Neko smatra da bi izvinjenje značilo da je „izgubio“.
Neko jednostavno ne želi da nastavi odnos i zato ne vidi svrhu u razgovoru.
A kod nekih ljudi postoji i obrazac u kojem se odgovornost prebacuje na drugu osobu: ako si ti „krivac“ za njegovu reakciju, onda on nema razlog da se izvinjava.
Zato je važno ne čekati beskonačno na izvinjenje koje možda nikada neće doći.
A šta ako se on ne izvinjava zato što smatra da si ti kriva?
I to je moguće.
Možda on zaista smatra da si ti pogrešila.
Ali i tada postoje dva različita načina.
Zrela osoba može reći:
„Ono što si uradila mi je zasmetalo i zbog toga ne želim da nastavimo odnos.“
To je jasna odluka.
Druga mogućnost je da osobu ostavi u neizvesnosti, prebaci joj svu krivicu i prekine komunikaciju bez prostora za razgovor.
U tom slučaju ti možeš provesti dane ili nedelje pokušavajući da shvatiš šta se dogodilo.
I tu nastaje još jedan problem.
Zašto nas tuđe presecanje toliko tera da tražimo odgovor?
Zato što nedovršene priče ostavljaju prostor za bezbroj pitanja.
„Da li me prezire?“
„Da li sam mu bila toliko loša?“
„Da li sam ga razočarala?“
„Da li će se predomisliti?“
„Zašto nije mogao samo da razgovara sa mnom?“
Ali njegov prekid komunikacije nije automatski dokaz da si ti bezvredna, loša ili kriva.
On prvenstveno govori o njegovoj odluci da taj odnos ili komunikaciju više ne nastavlja.
I to je bolno, ali je važno odvojiti njegovu odluku od tvoje vrednosti.
U tvom slučaju posebno je važno ovo
Ti si pokušala da otvoriš prostor za razgovor i smirivanje situacije.
Ako je druga strana nakon toga rekla da ne vidi smisao u daljoj komunikaciji, onda više nije na tebi da iznudiš razgovor.
Možeš želeti objašnjenje.
Možeš smatrati da je razgovor bio moguć.
Možeš čak verovati da je mogao da se izvini.
Ali druga osoba ima pravo da odbije razgovor.
Ono što nije korisno jeste da njegovo odbijanje razgovora pretvoriš u dokaz da si ti kriva za sve.
Njegova odluka da preseče kontakt jeste njegova odgovornost.
Tvoja odgovornost je da prihvatiš tu granicu i odlučiš šta ćeš ti uraditi sa svojim osećanjima, pitanjima i iskustvom.
Ponekad ne dobijemo izvinjenje koje smo očekivali.
Ponekad ne dobijemo ni objašnjenje.
I tada zatvaranje priče ne dolazi od druge osobe.
Moramo ga napraviti sami.
Zaključak: Ne moraš da nosiš tuđu odgovornost
Kada muškarac prebaci krivicu na tebe, najteže je upravo to što počneš da sumnjaš u sopstveni osećaj stvarnosti. Umesto da vidiš šta se dogodilo, počinješ da tražiš svoju grešku, da analiziraš svaku reč i svaki postupak i da se pitaš da li si mogla drugačije.
Naravno da treba da preuzmemo odgovornost kada pogrešimo. Zrela osoba ume da kaže: „Pogrešila sam“ i da iz toga nešto nauči.
Ali preuzeti odgovornost za sebe ne znači preuzeti odgovornost za tuđe ponašanje.
Možeš nekoga razočarati, a da nisi učinila ništa loše.
Možeš postaviti granicu, a da nikoga ne napadaš.
Možeš reći „ne“, a da zbog toga ne budeš kriva.
Možeš nekoga povrediti svojim postupkom, a da on i dalje bude odgovoran za način na koji će reagovati.
I možeš priznati svoj deo odgovornosti, a da ne prihvatiš tuđu krivicu.
U ovom slučaju najvažnije nije da pronađeš način da opravdaš njegovu reakciju, niti da beskonačno analiziraš zbog čega je odlučio da prekine kontakt. Važnije je da razdvojiš ono što pripada tebi od onoga što pripada njemu.
Tvoje granice su tvoja odgovornost. Njegove reakcije su njegova odgovornost.
Ako je izabrao da ne razgovara, ne izvini se ili preseče kontakt, to može biti njegova odluka. Ne moraš zbog toga da zaključiš da si loša, nedovoljna ili kriva.
Neke odnose ne završimo zato što smo pronašli savršeno objašnjenje, već zato što shvatimo da više ne želimo da nosimo ono što nam ne pripada.
A možda je upravo to najvažnija lekcija:
Ne moraš da budeš kriva samo zato što je neko drugi bio povređen. Ne moraš da se odrekneš svojih granica da bi sačuvala nečije raspoloženje. I ne moraš da čekaš tuđe izvinjenje da bi sebi dozvolila da nastaviš dalje.